Karakteristike uzrasta dece od 12 do 18 meseci

Predškolsko vaspitanje i obrazovanje predstavlјa najburniji period razvoja i svaki od uzrasta poseduje svoje specifičnosti. Vođenje računa o ovim specifičnostima, kao i o individualnim karakteristikama svakog deteta, uslov je uspešnog i kvalitetnog vaspitno-obrazovnog rada.

Period ranog razvoja deteta podrazumeva prve tri godine života i to je period burnih promena ali i povećane osetlјivoti i ranjivosti deteta na uticaje sredine. Tokom ovog perioda dete stiče prva iskustva koja ostavlјaju neizbrisiv trag na njegovoj ličnosti.

Vaspitanje i nega dece uzrasta do tri godine vrši se prvenstveno stvaranjem povolјne vaspitne sredine u kojoj će dete aktivno sticati iskustva prema sopstvenim potrebama i mogućnostima. Karakteristike dečje aktivnosti su spontanost i sloboda, stoga se u vaspitno-obrazovnom radu podstiču i neguju spontani dečji izrazi i autentičnost u otkrivanju sveta oko sebe.

Neodvojiva od procesa vaspitanja i obrazovanja, na ovom uzrastu je i nega dece kojom se održava njihova lična higijena i zadovolјavaju potrebe za snom, ishranom i boravkom na svežem vazduhu, dok se interakcijom u procesu nege doprinosi socijalno-emocionalnom razvoju. Nega deteta podrazumeva i zdravstveno-preventivnu zaštitu kojom se čuva zdravlјe dece i sprečava javlјanje bolesti. Na uzrastu od 12 do 18 meseci potrebno je početi sa procesom osamostalјivanja prilikom pranja ruku i lica. Na ovom uzrastu deca su sposobna da započnu proces navikavanja na čistoću.

Razvijenost socijalne i emocionalne komponente ponašanja oblikuje kasnije obrasce interakcije deteta sa drugim osobama iz okoline. Socijalno-emocionalne potrebe dece na ovom uzrastu su veoma izražene i moraju se zadovolјavati (potrebe deteta za lјubavlјu, nežnošću, pažnjom, podrškom, sigurnošću….). Na ovom uzrastu još uvek je prisutan strah od odvajanja i dostiže svoj vrhunac. Razvijaju se složenije inetrakcije u grupi dece, ali one često imaju karakter sukoba (zbog igračke, da bi se privukla pažnja odraslog, nadmetanje). Javlјaju se prvi znaci lјubomore i to uglavnom kada je osoba za koju je dete vezano u blizini nekog drugog deteta i bavi se njim. Dete razume smisao radnji odraslog, njegove gestove a delimično i govor i postepeno se uklјučuje u zajedničke aktivnosti sa odraslim.

Kada je u pitanju motorički razvoj, primetne su potrebe dece za pokretom. Kod dece koja su počela samostalno da hodaju, hodanje postaje glavni oblik aktivnosti. U početku je hodanje nesigurno zbog nedostatka automatizacije i koordinacije i deca su dosta nespretna i često padaju. Povećana je zainteresovanost i za aktivnosti penjanja, guranja različitih igračaka i za aktivnosti sa loptom.

Intelektualni razvoj na ovom uzrastu se ogleda u istraživanju i kombinovanju predmeta, traženju predmeta koji nisu u vidnom polјu deteta, otkrivanje prostih uzročno-posledičnih veza, rešavanje praktičnih problema.

Središte razvoja govora na ovom uzrastu je i dalјe u razvoju složenog sistema sporazumevanja sa detetom u sklopu svakodnevnih zajedničkih praktičnih aktivnosti. Dete razume nazive predmeta, imena pojedinih osoba, proste verbalne naloge koji se ponavlјaju i koji prate radnje deteta ili odraslog. Prve reči dece na ovom uzrastu u glasovnom pogledu su nesavršene (često su onomatopejske ili sadrže samo početni slog reči), ali su te reči vezane za bliske osobe, predmete iz detetove okoline. Prva reč je samo po formi jedna reč, a u stvari ima značenje čitave rečenice i izražava emocionalno stanje deteta. Kada dete npr. Kaže ”ma-ma”, ono time izražava čitavu misao (”Mama uzmi me, ili ”Mama gladan sam”). Tokom ovog perioda sasvim je uobičajena pojava izbacivanja, zamenjivanja i pogrešnog izgovaranja nekih glasova u reči (Npr: ”ba-balon”).

Irena Timotijević, pedagog

Saradnja vrtića i porodice

Polazeći od savremenih shvatanja o detetu i potrebe da ono raste i razvija se u životnom kontekstu, da se vaspitno-obrazovna sredina oplemenjuje raznovrsnim uticajima i iskustvima, javlja se potreba za ostvarivanjem aktivnijeg učešća roditelja u životu i radu vrtića.

Stalne promene u društvu i sve brži ritam života zahtevaju aktivno učešće, prilagođavanje i menjanje porodice. Porodica je gotovo u stalnoj krizi i nameću joj se svakodnevno mnogobrojni izazovi. Porodica više ne može sama da odgovori na sva pitanja vaspitanja i obrazovanja iz čega je nastala potreba za institucionalnim vaspitanjem i obrazovanjem. Između porodice i vrtića se nalazi dete, kao jedini svedok njihovih uloga u svom razvoju. Imajući u vidu da današnje dete najveći deo svog dana provede u vrtiću, a tek mali deo sa roditeljima, ističe se važnost međudejstva ove dve sredine kako bi se upotpunio dečji razvoj.

Saradnja između vrtića i porodice ima veliki značaj za ostvarivanje ciljeva i zadataka vaspitno-obrazovnog rada jer porodica ima ključnu ulogu u životu deteta. Pre nego što se dete uključi u institucionalni sistem vaspitanja i obrazovanja, dete prolazi život u porodici gde se stvara osnova razvoja. Polaskom u vrtić dete dobija još jednog učesnika u procesu vaspitanja i obrazovanja. To ne znači da su roditelji od tog momenta oslobođeni obaveze vaspitanja i obrazovanja svoje dece. Funkcija vrtića jeste u tome da dopuni, proširi i podrži porodično vaspitanje i obrazovanje, a ne da ga u potpunosti preuzme i zameni. Kroz institucionalni sistem ostvaruje se sistematizovan i planski vaspitno-obrazovni rad sa decom i sa roditeljima. Veća integrisasnost i međudejstvo porodičnih i vrtićkih uticaja doprinosi svestranijem razvoju deteta. To znači i da se mnogi elementi i karakteristike porodičnog vaspitnog stila unose u vaspitno-obrazovni rad i obrnuto. Na taj način se porodica i vrtić upućuju na međusobnu saradnju kako bi se uskladili vaspitno-obrazovni uticaji.
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje mora da odgovara potrebama i ciljevima porodice. Roditelji su prvi i najvažniji vaspitači dece, a porodično okruženje veliki resurs za vrtić. Upoznavanje sa osnovnim karakteristikama porodice (socijalni, kulturni, ekonomski status i sl.) doprinosi razvoju saradnje na način koji odgovara porodici i doprinosi ostvarivanju ciljeva i zadataka vaspitno-obrazovnog procesa. Roditelji su izvor neophodnih i važnih informacija o detetu. Oni su partneri u približavanju kulture porodice vrtiću i deljenju sa vrtićem porodičnih znanja, vrednosti i tradicija. S druge strane, sa polaskom deteta u vrtić roditelji se uključuju u predškolski sistem vaspitanja i obrazovanja koji ima svoje metode, oblike i sredstva rada koja su drugačija od porodičnih. Na roditeljima jeste da se upoznaju sa načinom rada i organizacijom predškolskog vaspitanja i obrazovanja kako bi se se postiglo jedinstvo vaspitnih uticaja.

Zajednički interesi i komplementarni ciljevi su zapravo preduslovi za partnerstvo, ali nas ne čine a priori partnerima. Putem interakcije i razmene uspostavlja se poverenje kao osnov za razvijanje odnosa, kroz koji izgrađujemo zajednički smisao i svhu i time postajemo partneri. Partnerstvo je proces koji se razvija kroz uzajamnu podršku i zahteva vreme, posvećenost, strpljivost i zajedničku odgovornost.

Osnovni principi saradnje sa porodicom zasnivaju se na negovanju partnerskog odnosa, poštovanju ličnosti i uloge roditelja, uvažavanju ideja roditelja, profesionalnom odnosu prema informacijama dobijenim od roditelja i poštovanju privatnosti porodice.

Partnerski odnosi porodice i vrtića omogućavaju roditeljima da kroz raznovrsne oblike sradnje učestvuju u životu i radu vrtića. Aktivnosti u koje se uključuju roditelji su veoma važne za decu. Nisu svi sadržaji pogodni za uključivanje velikog broja roditelja, ali su oni važni zato što deci daju sigurnost, pružaju priliku da se identifikuju sa različitim modelima, doprinose kooperativnosti i stvaranju prijateljskog i partnerskog ambijenta u kme se deca vaspitavaju. Svaki roditelj ima potencijal za neki vid saradnje, tako da je profesionalna veština vaspitača upućena na to gde i kad organizovati kontakte i susrete dece i roditelja i šta će biti njihov sadržaj.

Mogući vidovi saradnje vrtića i porodice su:

Neposredna dnevna komunikacija između vaspitača i roditelja-odnosi se na svakodnevno usmeno izveštavanje roditelja o aktivnostima koje su realizovane u vrtiću, o ponašanju deteta, o ishrani i higijeni deteta, o dnevnom odmoru, o novim promenama koje utiču na razvoj deteta i još mnogo toga.

Pisana komunikacija-podrazumeva različite vrste obaveštenja na oglasnoj tabli, ulaznim vratima vrtića, pisana obaveštenja koja se lično dostavljaju roditeljima ili sms i e-mail poruke putem kojih se roditelji informišu o značajnim pitanjima rada i života vrtića.

Komunikacija putem internet stranice-predstavlja svakodnevni oblik informisanja roditelja o tekućim vestima iz vrtića; takođe sadrži i fotografije i video-snimke realizovanih aktivnosti.

Izveštaji o deci-podrazumevaju tromesečno izveštavanje roditelja o razvoju deteta na osnovu sistematskog praćenja njegovog rasta i razvoja; ovakvi izveštaji predstavljaju opšti utisak vaspitača i stručnih saradnika.

Ankete-predstavljaju pisani vid komunikacije sa roditeljima putem kojeg se ispituju potrebe, želje i mogućnosti roditelja i dece; koristan su način praćenja trendova i doprinose efikasnijem i celishodnijem radu vrtića.

Roditeljski sastanci -održavaju se tokom čitave godine sa ciljem da se razmotri sve što je od značaja za razvoj dece i što doprinosi kvalitetnijem boravku i životu deteta u vrtiću.

Dani Otvorenih vrata-označavaju određeno vreme kada se roditelji mogu obratiti vaspitačima i pedagoškoj službi vrtića za sva pitanja koja imaju veze sa razvijem dece.

Radionice sa roditeljima-predstavljaju neposredno uključivanje roditelja u vaspitno-obrazovni rad čime se doprinosi kvalitetnijem i potpunijem dečjem razvoju.

Priredbe-podrazumevaju svečanosti tokom godine koje su direktan pokazatelj uspešnosti vaspitno-obrazovnog rada i razvoja deteta: Izleti, ekskurzije-neposredni vid učešća roditelja kroz predloge, ideje ili organizaciju i realizaciju.

Kontinuirana saradnja vrtića i porodice doprinosi i deci, i roditeljima, i vaspitačima. Pre svega, dobiti za dete su što odrasta u podsticajnijoj i bezbednijoj sredini, lakše prihvata promene i prevazilazi teškoće i oseća se zadovoljnije i srećnije. Istovremeno saradnja vrtića i porodice omogućava i jačanje roditeljskih kompetencija i unapređivanje rada vaspitača kroz bolje upoznavanje deteta, uzajamnu podršku i deljenje odgovornosti i sreće zbog zajedničkog uspeha. Uključivanje roditelja u život i rad vrtića doprinosi da se program vrtića obogati dodatnim sadržajima i aktivnostima, da se način rada sa decom učini životnijim, kao i da se jača samopouzdanje roditelja.

Svaka porodica ima potencijale, a da li će se oni razvijati zavisi od podrške koju ona ostvaruje sa vrtićem. Roditelji imaju pravo i obavezu da aktivno učestvuju u životu i radu vrtića, a Ustanove imaju odgovornost da ih podrže u kvalitetnijem ostvarivanju njihove roditeljske uloge.

Tamo gde su roditelji kao ravnopravni partneri konstruktivno uključeni u život i rad vrtića, deca su uspešnija i srećnija.

Irena Timotijević
pedagog